○Razumevanje prirode ega i svesti
Razumevanje prirode ega i svesti znači razumevanje razloga za svoja i tuđa ponašanja, što vodi dubljem razumevanju ljudi. To omogućava razumevanje načina kako izgraditi mir, intuiciju, kao i kako izabrati odgovarajuće lidera. U Prout Village-u je potreban iskren lider, a to je moguće razumeti kroz odnos između ega i svesti. U ovom delu ćemo sumirati prirodu ega i svesti.
○Svest
Svest je tišina, harmonija, rafiniranost, lepota, ljubav, nežnost, udobnost, radost, zabava, mir, čistota, nevinnost, bez uma, intuicija, inspiracija, radoznalost, uvid, svest o nečemu, mudrost, rast, univerzalnost, suština, večnost, svemoć, sve, sve zna, sve prihvata, sve obuhvata, ima veliki kapacitet, slobodna je, nema okova, uključuje ego, dobro i zlo, i nema dobra i zla, svetlost i tama, ali nije samo svetlost i tama, nije ni muško ni žensko, ali obuhvata oba, bez razlike, nema početka ni kraja, nema vremena, nema boje, oblika ni mirisa, ali uključuje i to, postojala je pre nego što je univerzum nastao, odnosi se na ljudsku svest, jedinstvena je, život je, duša je, uključuje univerzum, materiju, ego, sve privremene stvari, uključuje postojanje i nepostojanje, iako ništa ne postoji, uključuje sve.
Kao što se slatkoća šećera ne može potpuno preneti rečima, tako se ni svesnost ne može potpuno objasniti rečima. Samo biti svesnost.
Da biste postojali kao svesnost, pokušajte da uradite sledeće: Zatvorite oči i polako udahnite kroz nos, a zatim izdišite kroz usta. Obratite pažnju na ovaj dah. Kada obratite pažnju na dah, možete svesno zaustaviti misli, i u tom trenutku postajete bez uma. U tom trenutku, u vašoj glavi ostaje samo svesnost, i vi postajete svesni te svesnosti. Može se reći da postajete svesni svesnosti. U tom trenutku, jer nema misli, nema želja ni patnje, i „ja“, ego, ne postoji. Ego je misao. Na taj način, uvek budite svesni svesnosti i postojite kao svesnost.
Ne samo da obratite pažnju na dah, već i kada se bavite vežbama ili umetnošću, kada se koncentrisujete na jedan zadatak, možete postati bez uma. Kao i tokom sna, ljudi osećaju prijatnost i radost kada postanu bez uma. Svesnost je takođe osećaj prijatnosti i radosti. Radost ovde nije najviša, privremena ili ekstremna emocija koja označava najveću sreću.
Igrajući se kao dete, postajete bez uma i uživate. To je stanje bez misli. Svesnost je takođe zabava.
Kada ljudi čine čistu kreativnost, intuicija dolazi pre toga. Ta intuicija dolazi samo kada je svesnost bez uma. Drugim rečima, iz ničega nastaje nešto. Nešto postoji zato što postoji ništa. Stvaranje univerzuma se desilo jer je svesnost koja je bila prazna (praznina) stvorila univerzum sa Velikim praskom. Pre univerzuma, postojala je samo svesnost.
Ogroman univerzum je stvoren unutar praznog prostora svesnosti. Stoga, ljudi nemaju pojedinačne svesnosti, već svi žive unutar svesnosti i povezani su svesnošću. Ljudi su mogli prepoznati tu svesnost jer se njihov mozak razvijao i postali su sposobni za razmišljanje.
Svesnost koja je postojala pre nastanka univerzuma je takođe svesnost koju ljudi i živa bića imaju. Ne samo živa bića, već kamenje, voda, vazduh i sva materija su manifestacije svesnosti. Ova svesnost je jedinstvena i povezana sa svim.
„Ja“ ego je misao koja se pojavljuje unutar svesnosti, i privremena je. Samo svesnost postoji na ovom svetu, i to je temeljna suština svih živih bića. Um, telo, ego, misli su privremeni, i nisu večni.
Svesnost je suština, a sve ostalo je iluzija.
Sanjamo snove, poput onih u kojima padamo sa visine ili bežimo od nekog. Kada sanjamo, ljudi misle da je to stvarnost. Isto je i sa ovim svetom, ljudi žive uvereni da je ovo stvarnost. Međutim, iz ugla svesnosti, i to je samo san. Drugim rečima, „ja“ ego nije suštinski.
Novorođene bebe nemaju sposobnost razmišljanja jer njihov mozak nije dovoljno razvijen. Stoga su uvek u stanju bez uma. Kako rastu, mozak se razvija, a sposobnost razmišljanja se povećava. Sa tim dolazi i rađanje ega, „ja“, koje počinje da razmišlja o sopstvenoj dobiti i gubicima, a svesnost se povlači od stanja svesnosti i postaje pod uticajem ega. Kroz brojne životne iskustva radosti i patnje, svesnost se ponovo vraća u stanje biti kao svesnost. Svesnost doživljava ego, koji se udaljava od svesnosti. Ovo se dešava kroz ljude i univerzum.
Kada nastavite da budete bez uma i postojite kao svesnost, iznenada se pojavljuje misao. Ta misao dolazi iz prošlih sećanja. To mogu biti želje, bes ili briga o budućnosti. Ove misli proizvode emocije, a te emocije zatim proizvode nove misli i ponovo emocije. Negativne misli proizvode negativne emocije. Postanite svesni toga i namerno se vratite u stanje bez uma, kako biste zaustavili ovaj lanac.
Negativne misli stvaraju negativne emocije, koje izazivaju stres, a stres se može manifestovati kao bolest na telu ili u umu. Neki ljudi su od prirode optimistični, dok su drugi pesimistični, ali i jedni i drugi povremeno doživljavaju iznenadne misli. Zbog toga je važno održavati stanje svesnosti i biti oslobođen od misli.
Kada nismo svesni svesnosti, postajemo nesvesni iznenadnih misli i njima se povodimo. Lepi i tužni trenuci se, u zavisnosti od okolnosti, duboko urezuju u sećanja i utiču na nas. Osoba nije svesna da je pod uticajem svojih misli. Ponašanje koje proizilazi iz tog nesvesnog procesa postaje karakter. Na primer, ljudi sa mnogim srećnim uspomenama obično imaju pozitivno ponašanje, dok oni sa mnogim tužnim uspomenama razvijaju pesimistički pogled na svet. Drugim rečima, nesvesno praćenje iznenadnih misli znači da prošla sećanja, kojih se osoba možda i ne seća, utiču na njeno svakodnevno ponašanje. Ovo je povezano sa dobrim ili lošim karakterima, željama, proaktivnim ili pasivnim osobama.
Svi ljudi pate zbog nečega. Bilo da imaju posao ili nemaju, imaju novac ili nemaju, da su poznati ili nisu, da imaju prijatelje ili nemaju, svi pate zbog nečega. To je zbog postojanja „ja“ ega. Kada postanemo bez uma i nemamo misli, nema „ja“, pa pati i nestaje. Ako stalno budemo svesni toga, bez uma postaje navika. Kada nismo svesni, misli kontrolišu emocije i ponašanje. Na raskrsnici između unutrašnjeg bez uma i misli, odlučuje se hoće li život biti miran ili pun patnje.
Rasa, pol, religija, sposobnosti, status, imovina i druge stvari ne određuju superiornost ili inferiornost ljudi. To su površni kriterijumi gledani iz perspektive ega „ja“ – veće, manje, više, manje, bolji, lošiji, poznati, nepoznati. S druge strane, biti svesnost znači samo da li ta osoba može da ostane bez uma i ne bude povučena za ego, bez ikakvih superiornosti ili inferiornosti. U društvu, neki ljudi sa velikim titulama mogu biti pod kontrolom ega, dok neki koji nemaju ništa mogu da ostanu u stanju bez uma.
Koliko smo svesni u svom svakodnevnom životu i koliko često postanemo bez uma, to je mera našeg napretka.
Postizanje stvari, putovanja, visokih sposobnosti, visokih ocena – sve to stvara privremenu sreću i patnju. Nesvesni život se ponavlja u ovom ciklusu. Kada postanemo svesni toga, biće nam lakše da postanemo bez uma.
Na kraju, svi ljudi će doći do stanja biti kao svesnost. Do tada, nastaviće da doživljavaju dobitke i gubitke, radosti i tuge. Ništa od toga nije loše. Razlikovanje između dobrog i lošeg je misao. Bez uma nije pod uticajem tih kategorija.
U tom smislu, životni događaji nisu ni dobri ni loši, ni dobitak ni gubitak – oni su neutralni. Ako iz tih događaja učimo, prelazimo na sledeći nivo, a ako ne učimo, ponavljamo iste događaje.
Što dublje postajemo svesni, to više vremena provodimo u stanju bez uma i kao svesnost. Kako nivo svesnosti raste, menja se način donošenja odluka i dešavanja u životu. Kako dublje postajemo svesni, tako se distanciramo od želja i besa. Svi događaji u životu su iskustva koja služe da dublje razumemo svesnost.
Kada bez uma postane navika, postajemo sve svesniji iznenadnih misli i prirodno se vraćamo u stanje bez uma.
U maratonu postoje oni koji brzo dođu do cilja, kao i oni koji trče sa ciljem da završe, bez obzira na brzinu. Svi oni na kraju stignu do istog cilja. Isto važi i za ljude – svi na kraju dolaze do iste izvorne svesnosti, bez obzira koliko sporo trčali.
Ego se boji da „ja“ bude izgubljeno ili povređeno. Zbog toga se boji smrti. Kada smo u stanju biti kao svesnost, nema straha od smrti, niti postoji sama ideja o smrti. Takođe, nije prisutna misao da je prerana smrt loša, a dug život dobar. Ego se vezuje za život i smrt. Kada smo bez uma, nema ni rođenja, ni ideje o smrti. Znači, u svesnosti nema ni rođenja ni smrti. Svesnost koja je oduvek tu, to je osnovna priroda ljudskog bića.
Ljudi su u suštini svesnost, pa se ne postajemo nova svesnost ili je ne stičemo postajući bez uma. Jednostavno nismo znali za to što je oduvek bilo tu, i to je neznanje. Umesto toga, misli ego preuzimaju glavnu ulogu, a ljudi veruju da su te misli „ja“.
Čak i oni koji su bili grubi i nasilni u mladosti, često s godinama postaju smireniji i blaži. Ako razmislimo o tome, ljudi generalno idu od zla ka dobru, od haosa ka miru, od grubosti ka rafiniranosti. To znači da svako od nas prepoznaje ego i prestaje da bude vođen tim mislima, dolazeći u stanje svesnosti. Dakle, put je od ega ka svesnosti, a pitanje je hoće li to desiti u ovom životu ili u nekom budućem.
Svi događaji i iskustva u životu su put ka povratku u izvorno stanje svesnosti.
Za postizanje stanja bez uma, nije potrebna nikakva teška asketika ili post.
Biti kao svesnost ne znači biti savršen.
Biti u svesnosti znači da nema misli, pa nas ne zanima da li smo savršeni ili nesavršeni.
Cilj nije da se zaustave misli. Čak i kada se misli pojavljuju, ako ih posmatramo objektivno, one nestaju. Važno je ne biti nesvesno vođen mislima.
Ne brinite se ako misli ne prestaju. Trud da ih zaustavite je još jedna vrsta vezanosti koja dovodi do patnje. Kada misli nastanu, samo ih primetite i vratite se u stanje bez uma.
Čak i kada se trudite da budete u stanju svesnosti, povremeno možete osetiti bes ili strah. Samo što ćete brzo primetiti da su te misli i emocije privremene, nećete se vezati za njih, i ti osećaji će nestati dok ih mirno posmatrate.
Ljudi teže sreći, ali postoje dve vrste sreće. Jedna je privremeno uzbuđenje i uživanje koje dolazi sa veseljem. Druga je smirenost koja dolazi kada nema misli koje uznemiravaju srce. Kada tražimo sreću izvan tela, radost od stvari ili slave je privremena i prolazna. Kada postanemo svesni unutrašnje svesnosti, postajemo bez uma i susrećemo sreću u obliku smirenosti.
Stanje bez uma nije isto što i doživeti najuzvišeniju sreću. To je stanje bez vezanosti, mirno i uobičajeno.
Kada postignemo nešto za nas izuzetno, obuzima nas velika radost. Kada to izgubimo, razočarenje postaje veliko. Privremena radost i patnja idu ruku pod ruku.
Ako postanemo svesni toga što znači biti u svesnosti i praktikujemo to, ali u svakodnevnom životu još uvek osećamo vezanost, to je trenutak kada se javljaju verovanja zasnovana na sećanjima. Kada postanemo svesni toga, više nećemo biti vođeni tim navikama.
Ego se vezuje za brojke, poput ocjena.
Kada cenimo materijalne stvari, neuspeh doživljavamo kao gubitak, a uspeh kao dobitak. Kada cenimo iskustva, i uspeh i neuspeh su korisna iskustva. Ako smo u svesnosti, nema ni neuspeha ni uspeha, samo se dešavaju događaji.
Kada postanemo bez uma, želja da nešto steknemo nestaje.
Čak i kada se pojavi seksualna želja, ona nestaje kada postanemo bez uma.
Bez obzira na to koliko stvari posedujemo, ako nemamo vezanost za njih, srce je lako.
Nema ničeg lakšeg od uma bez želje.
Nema ničeg jačeg od uma bez želje.
Kada postanemo bez uma, prestajemo razmišljati o značenju. Tada život gubi svoje značenje. Razmišljanje o značenju života je misao i ego.
Život nema značenje, niti postoji nešto što moramo učiniti.
U stanju bez misli nema istraživanja. To je kraj istraživanja života. Kraj života i smrti. Kraj čoveka.
U životu nema dobrog ni lošeg. To određuje misao. Misli dolaze iz prošlih sećanja i fiksnih verovanja.
Živeti kao svesnost, a ne kao ego.
Čak i kada postanemo bez želje, dolaziće novi susreti s ljudima, i mi ćemo delovati stvarajući nešto. To će se dogoditi kao intuitivna ideja.
Ako održimo stanje bez uma, srce i ponašanje postaju smireni, a ličnost se smiruje. Tada se svakodnevni problemi smanjuju.
Kada je neko smiren, i okolni ljudi postaju smireni. Kada razgovarate sa smirenim čovekom, čak i ljutiti ljudi će se smiriti. Smirenost vodi stvari ka rešenju. Ako se ljutite na ljutog, oboje ćete postati još luđi i stvari će krenuti ka raskidu. Smirenost ne sadrži misli kao što su strah, panika i bes; to je stanje postojanja kao svesnost. To znači da je harmonija svesnosti glavni faktor, a ego samo prati.
Kada postojimo kao svesnost, nema misli, niti razlikovanja. Stoga, nema pola, problema, sukoba, podela, ni konflikta. Takođe, nema ni razumevanja. Bez obzira šta se dešava, to se jednostavno dešava. To nije bezosećajnost, već stanje posmatranja.
Biti bez uma vodi ka miru u svetu. Kada nas ego nosi, nastaju sukobi. Bez uma je mir, a ego stvara sukobe.
Kada vreme bez uma postane češće, prestajemo biti zainteresovani za takmičenja, kao što su pobeda i gubitak. Pobeda donosi osećaj nadmoćnosti, dok gubitak stvara kajanje i beda, a to je ego.
Biti u stanju svesnosti znači biti bez misli, iskren i čist. Drugim rečima, to je stanje koje je bez negativnih uticaja i bez prevare. Zbog toga su deca predivna, a njihovo ponašanje je voljeno. I odrasli mogu biti takvi.
Ljudi sa visokim koeficijentom inteligencije razvijaju nauku i tehnologiju. Ljudi sa smislom za humor stvaraju zabavnu atmosferu. Umjetnici sa talentom za umetnost stvaraju nova izražavanja. Ljudi koji postoje kao svesnost stvaraju miran svet.
Šesti čulni doživljaj, koji nije jedan od pet osnovnih čula (vid, sluh, dodir, ukus, miris), je sposobnost intuicije, koja je stanje postojanja bez uma. Zbog toga možemo intuitivno uočiti suštinu stvari. Svesnost je sposobnost uvida.
Za bilo šta što radimo, potrebno je posmatrati, analizirati i usvajati informacije. Da bismo uočili nove elemente, potrebno je imati uvid. To znači prepoznati trenutnu ideju koja se pojavljuje u našoj svesti. Uvid je intuicija koja se javlja kada smo bez uma. S druge strane, ako je naše razmišljanje previše zasnovano na fiksnim uverenjima, ona postaje prepreka, prekrivajući prostor u kojem bi mogla da uđe intuicija.
Informacije koje ulaze kroz oči su neutralne. Čak i kada se desi nesreća pred nama, to je samo događaj. Ako počnemo da sudimo te informacije kroz misli, pojaviće se kategorije poput dobrog i lošeg, sreće i tuge. Ako te informacije posmatramo bez uma, svesnost reaguje u obliku intuicije, a ponašanje dolazi iz nje. Ponekad to može biti i neaktivnost ili tišina.
Kada uhvatimo loptu dok pada iz džepnih lopti, teško je to učiniti sa zatvorenim očima. Obično, loptu gledamo u centru vidnog polja kako bismo je uhvatili. Oko ovog centralnog vidnog polja postoji periferni vid, gde slika postaje nejasna. Ako je rastojanje slično kao kod džepnih lopti, možemo loptu videti pomoću perifernog vida i uhvatiti je. Čak i u fudbalu, možemo primetiti protivničkog igrača koji ulazi u periferni vid, a intuicija nam često dolazi sa idejom kako da izbegnemo njegovu akciju. To znači da informacije iz perifernog vida igraju veliku ulogu u donošenju odluka. Ako smo bez uma, svesnost uzima informacije iz oba vida, centralnog i perifernog, i reaguje intuicijom.
Kada nešto ponavljamo, telo počinje da se kreće bez potrebe za razmišljanjem. Tada se ta tehnika prirodno koristi intuicijom. Tehnike koje telo još nije zapamtilo izvode se sporo jer ih radimo razmišljajući, a nisu intuitivne. Intuicija se izražava trenutnim postupkom, bez misli, i mnogo je brža.
Ponekad možemo povrediti nožni prst i osećati bol. To je stanje kada patimo zbog misli o bolu. Čak i u tim trenucima, ako postanemo bez uma i posmatramo bol objektivno, bol u telu neće nestati, ali emocionalna patnja koju osećamo kroz misli nestaje, i patimo manje nego što je potrebno. Patiti ili uživati u telesnim osećajima je takođe misao i ego.
Kada provodimo godine sa istom osobom, počnemo da vidimo različite osobine njenog karaktera. Međutim, prvi utisak koji imamo prilikom prvog susreta sa tom osobom često se ne menja tokom godina. Početni susret sa nekim je oslobođen prethodnih predrasuda, pa možemo posmatrati informacije koje dolaze kroz oči bez ometanja misli. Tada, kroz svesnost i uvid, prepoznajemo pravu prirodu osobe. Zato je prvi utisak često istinski prikaz ličnosti osobe pre nego što se ometimo predrasudama.
Osobe sa veoma dobrim karakterom su odmah prepoznatljive, bez obzira na to koliko brzo ih upoznali. Njihovi manji pokreti i gestovi odražavaju dobrotu njihovog karaktera. Ako se pitate da li je neko dobar ili loš, to znači da ta osoba možda nije na toj visini.
Kada postanemo svesni postojanja kao normalnog stanja, svakodnevne reči i dela postaju prirodno ljubazni, obazrivi i u skladu sa harmonijom.
Ljudi koji svakodnevno deluju sa ciljem opšteg dobra uživaju poverenje svih. Razmišljanje o opštem dobru je osobina svesnosti, koja je takođe ljubav.
Situacija u okolini je odraz našeg uma. Osoba koja daje prioritet sebi će privući više neprijatelja i život će joj postati teži. Osoba koja deluje sa mišlju o opštem dobru, okružena je prijateljskim ljudima i njen svet postaje miran.
Osoba koja održava bez uma stanje i ima unutrašnji mir, neće širiti tračeve ili ogovaranja, a čak i kada bude kritikovana ili napadana, neće se osvetiti, već će tiho podneti ili jednostavno ignorisati, posmatrajući kako to prolazi.
Kada unutrašnji mir postoji, ljudi u njenoj okolini osećaju mir i sigurnost. Unutrašnji mir znači biti slobodan od misli koje stvaraju želje i podelu.
Kada smo u stanju svesnosti, imamo slobodu, dok smo vezani kada smo u stanju uma.
Ako mislite „Ova osoba mi nije draga“, to će se preneti kroz atmosferu prema toj osobi. Negativne osećaje prema nekome, kao što su neprijateljstvo, često uzrokuju misli koje dolaze iz prošlih iskustava. Ove misli se manifestuju kroz postupke i reči. Nema potrebe da volimo svakog, ali ako postanemo bez uma, možemo izbeći da stvaramo neprijatnost i time sprečiti pogoršanje međuljudskih odnosa.
Kada se nađemo u situaciji koju ne možemo da rešimo razmišljanjem, najbolje je da se pozitivno predamo, opustimo se i postanemo bez uma, ostavljajući stvari da idu svojim tokom. Na taj način misli koje su nas ometale nestaju, stvarajući prostor za intuiciju da uđe, i rešenje ili pravac u kojem treba da krenemo postaju jasni.
Kada se prepuštamo svesnosti i pratimo intuiciju, iako možda ne možemo potpuno rešiti trenutni problem, to može postaviti temelje za poboljšanje u drugom trenutku.
Upravo kroz život u kojem se ne trudimo da činimo nešto namerno, već se prepuštamo toku događaja, počinjemo da prepoznajemo da se tajming u životu postepeno usklađuje i da stvari postaju lakše. Kako se navikavamo na ovo, prestajemo da se uzbuđujemo kada naiđemo na prepreke.
Kada postane navika biti bez uma, ni najveće poteškoće ne deluju kao prepreke.
Kada se mnoge stvari zakomplikuju i preplave nas emocije, najbolja stvar je da ne činimo ništa i ostanemo mirni. Ubrzo će nam postati jasno koji je sledeći korak.
Kada se nađemo u situaciji da nismo sigurni da li nešto da uradimo, ili kada moramo doneti odluku, najbolje je da se zaustavimo na trenutak i postanemo bez uma. Ako osetimo da je prirodno da krenemo napred, krenućemo. Ako osetimo da je prirodno da se povučemo, povući ćemo se. Kada intuicija pokazuje da treba da krenemo napred, nećemo oklevati da donese tu odluku, a ako odlučimo da ne idemo, to znači da to nije bila tako snažna impulzivna želja. Ipak, čak i ako odlučimo da ne uradimo nešto, može se desiti da nas ta impulzivna želja ponovo povuče i na kraju to ipak uradimo.
Pored intuicije, ponekad se deluje na osnovu emocionalnih procena, starih navika, želja ili osećaja. U tom trenutku može da se čini da je to intuicija, ali kad malo ohladimo emocije i postanemo smireni, možemo shvatiti da to zapravo nije bila intuicija. U tim trenucima, kao i pre nego što delujemo, najbolje je da se zaustavimo i postanemo bez uma. Ako sumnjamo, to verovatno nije intuicija. Ako osetimo da je prirodno da krenemo napred, krenućemo. Ako osetimo da je prirodno da se povučemo, povući ćemo se. Kada su u pitanju emocije kao što su očekivanja, ljutnja ili saosećanje, to nisu stanja bez uma, i delovanje zasnovano na tim emocijama može dovesti do grešaka. Da bismo razumeli razliku između intuicije i drugih vrsta mišljenja, potrebno je da više puta proživimo slične situacije, analizirajući svaku od njih i pitajući se da li je odluka bila doneta intuicijom ili nečim drugim. Na taj način, postajemo sve jasniji u prepoznavanju šta je intuicija, a šta nije.
Intuicija i zabluda mogu biti veoma blizu.
Kada živimo u svesnosti, prateći čistu impulzivnost i prepuštajući život toku, ponekad ćemo početi da pravimo nešto, ili započnemo nešto novo, iako ne znamo tačno zašto. Nakon nekoliko takvih iskustava, postepeno ćemo primetiti širi tok života i možda će nam biti jasno da se pripremamo za sledeći korak. Kada postanemo bez uma, put koji treba da krenemo postaje jasan. Kako ovo postaje sve prirodnije, život više neće biti vođen željama, već ćemo shvatiti da život prati intuiciju, kao usmereni put. Na taj način, svesnost koristi intuiciju da usmeri nas, i mi počinjemo da živimo izvan ega, u svesnosti.
Kada smirimo svoj um i posmatramo život, sve što se dešava, čak i najmanje stvari, počinju da deluju kao da su se dogodile jer su tako morale. U fazi kada ne mislimo tako, to nam se čini kao slučajnost.
Kada smo u stanju bez uma, ne postoji osećaj razumevanja. Kada razmišljamo, postoji razumevanje da nešto shvatamo ili ne shvatamo. Kada razmišljamo, stvari se polarizuju, kao što su dobro-loše, ima-nema, sviđa-se-ne sviđa se. U svesti se širi univerzum koji je materializovan. Svest nije materija, ali uključuje univerzum koji je materijalan. Kada postojimo kao svest, nema razlike između dobrog i lošeg, ali uključuju se oba aspekta. Sa ove tačke gledišta, kada postojimo kao svest, život nema značenje ni svrhu, ali uključuje i značenje i svrhu. Imati značenje i svrhu je proizvod mišljenja. U mišljenju, čovek koji je zbunjen egom shvata da je cilj vratiti se izvornoj svesti, dok sa stanovišta svesti, povratak se dešava bez razloga, jednostavno kao rezultat prirodnog toka.
0 コメント