○Obrazovanje u Prout Village-u
Obrazovanje u Prout Village-u zasniva se na tri glavna stuba:
- Znanje i veštine potrebne za upravljanje opštinom i postizanje samoodrživosti. Na primer, učenju prirodne poljoprivrede, pravljenju životnih potrepština i učenju čitanja i pisanja potrebnih za to, deca uče kroz svakodnevni život od najranijih godina.
- Učenje kako da se uči, sa aktivnostima koje prate radoznalost. Kroz istraživanje, prirodno će se učiti stvari koje vode ka specijalnostima, pogodnim zanimanjima i životnim pozivima. Ovo postaje duboko iskustvo koje pozitivno utiče na razvoj ličnosti.
- Bez uma i ego. Bez uma je izvor intuicije koji vodi ka ispravnom smeru u životu. Neznanje o svom "ja" stvara ljudsku patnju.
Ove stvari se uče kroz aktivnosti u manjim grupama, poput sekcija ili timova, radom u zajednici, a ne kroz velike školske sisteme.
○O bez uma
Svaka osoba želi da bude srećna, a ne nesrećna. U mnogim slučajevima, ljudi veruju da će to postići sticanjem nečega. Na primer: "Ako zaradim puno novca, mogu da kupim ovo i ono, i biću srećan", "Ako postanem poznat ili uspešan u nečemu, biću srećan", "Ako se povežem sa tom osobom, biću srećan."
Kada započnemo vezu sa osobom koja nam se dopada, u početku smo ispunjeni srećom, ali kako vreme prolazi, ta osećanja mogu oslabiti. U nekim slučajevima, to može dovesti do češćih svađa, bola i na kraju raskida. Pre nego što počnemo da se viđamo sa tom osobom, javlja se želja za posedovanjem, koja se kasnije menja u radost i sreću, ali pred kraj veze dolazi i patnja.
Važno je da shvatimo da bilo koja spoljašnja stvar može zadovoljiti našu želju za posedovanjem ili želju za pokazivanjem ega, ali radost i sreća koja iz toga proizilazi nisu trajni. Ta radost nestaje, želimo više, i na kraju se pretvara u patnju. Dok god smo zarobljeni u tome, ciklus sreće i patnje se nastavlja. Sreća i patnja su dva lica iste medalje. Međutim, ljudska bića žele da budu srećna, a ne da pate. Gde se nalazi odgovor na to? Odgovor je u "bez uma" (bez uma). U bez uma nalazimo smirenost, mir, spokoj, tišinu i harmoniju. Da bismo bolje razumeli bez uma, možemo isprobati sledeći jednostavan postupak.
○Koncentrišite svoju pažnju na jedno mesto i postanite bez uma
Možete da sedite u lotos položaju ili stojite, ali treba da držite leđa uspravna i da zatvorite oči na 20 sekundi. Ako vam u tom trenutku padne na pamet neka misao ili reč, to je mišljenje. I upravo odatle nastaje patnja.
Zatvorite oči ponovo na još 20 sekundi, a zatim usmerite pažnju na područje između obrva. Onda, kako je pažnja fokusirana na jedno mesto, misli prestaju, i dolazi do stanja bez uma. Drugim rečima, svesno ste zaustavili misli. Dodatno, ako polako udahnete kroz nos i polako izdahnete, to će vam pomoći da se još dublje koncentrisate. Ovaj postupak možete raditi i sa otvorenim očima.
Područje između obrva je mesto na kojem misli često dolaze, i tu se iznenada pojavljuju prošla sećanja, predviđanja ili strahovi vezani za budućnost. Međutim, kada postanete bez uma, sve te misli prestaju, i nastaje tišina. Drugim rečima, prestaje besmisleno "brbljanje" misli, što smanjuje patnju. Nakon toga, tokom dana, nastavite da obratite pažnju na ovaj svesni fokus. Ako to postane navika, vaš um će biti stalno miran, i čim se pojave misli, odmah ćete ih primetiti i potruditi se da se vratite u stanje bez uma.
Ovo je stanje svesne pažnje. Suprotno tome je nesvesno stanje. Svako od nas je, na primer, u stanju da viče ili izgovori uvredljive reči kada se naljuti ili uzbudi, jer u tom trenutku nije pažljiv. Međutim, kada svesno posmatramo svoj unutrašnji svet, kao što smo to radili, stanje pažnje je prisutno i smanjuje mogućnost da budemo vođeni emocijama.
Usmeravanje pažnje na područje između obrva je jedan način, ali predmet fokusa može biti bilo šta. Na primer, možete posmatrati oblake na nebu, obraćati pažnju na zvuke iz okoline dok hodate, fokusirati se na svoj dah, ili se koncentrisati na nešto što volite.
○Misli proizvode patnju
Ako svakodnevno vežbamo svesno stanje bez uma, postepeno ćemo postati svesni kada nam misli preplave um. Kako se vreme provodi u ovom stanju, vreme provodeno u bez uma postaje sve duže, a patnja koju misli proizvode počinje da opada, dok tišina postaje sve češća. Osobe koje nisu mirne obično imaju naviku da misle previše. Oni koji su skloni negativnim mislima mogu čak da postanu depresivni.
Jedna od važnih stvari koju možemo primetiti sa ovom metodom je da, iako pokušavamo da održimo um u stanju bez uma, misli se ipak javljaju, vraćajući nas u prošlost i uzrokujući emocije poput besa ili tuge. To su često sećanja koja nismo ni svesni da nosimo, povrede ili osećaji inferiornosti. Osobe koje nisu svesne ove navike mišljenja često postanu podložne tome da ih misli kontrolišu, što izaziva ljutnju ili tugu i patnju. Međutim, kada nastane takva misao, ako shvatimo da je to privremeno i da će prestati ako se vratimo u stanje bez uma, mir, tišina i smirenost će se ponovo pojaviti. Ipak, ako se javi izuzetno snažan bes ili anksioznost, može proći neko vreme pre nego što se smirimo.
Ono što možemo razumeti iz ovoga jeste da, kada smo u stanju bez uma, ljudska duša postaje mirna i spokojna. Sreća i radost koja se postiže sticanjem nečega ili postizanjem nečega, prema opštim vrednostima, je privremena, a s vremenom ona nestaje, dok želje ponovo izlaze na površinu, što dovodi do vezanosti i početka patnje. Sreća i patnja su dve strane istog novčića i smenjuju se. Tu nema mira. Trajni mir može se postići samo kada um postane bez uma, a to znači zaustaviti misli. Što više misli zauzimaju naš um i što više postajemo vezani za nešto, to više patnje nastaje. Ako pažljivo posmatramo taj proces i postignemo to saznanje, biće nam lakše da izađemo iz obrasca mišljenja koji stvara patnju i koji je ukorenjen u našem umu.
Kada smo u vrtiću, sposobnost mišljenja još uvek nije dovoljno razvijena, pa je ego slab, a brige su male, što nam omogućava da uvek budemo srećni. Čak i kada nas isprave ili se posvađamo, za deset minuta se ponašamo kao da ništa nije bilo. Međutim, kada dođemo do dobi od oko deset godina i uđemo u drugo razdoblje rasta, telo postaje odraslo, sposobnost mišljenja raste, a ego (ego) postaje jači. Tada počinju da se javljaju brige, zavist, inferiornost, patnja i sukobi.
Zaustavljanje misli i postizanje stanja bez uma može se postići ponekad kada samo mirno sedimo, a ponekad dok smo potpuno zaokupljeni nečim. Ako samo zaustavimo misli, intuicija će se pojaviti, a sve što treba da uradimo jeste da se prepustimo toj intuiciji. Korišćenje misli nije loše; koristićemo ih kada pravimo planove, ali u svim drugim situacijama treba da umirimo misli. Za postizanje stanja bez uma nije potrebno menjati životnu sredinu. Može se postignuti i dok nastavljamo da radimo ili živimo svoj svakodnevni život.
○Svrha života
Svaka osoba stalno nosi neku brigu i patnju. Ta patnja proizlazi iz misli koje su povezane sa prošlim sećanjima i strahovima od budućnosti. Međutim, unutar osobe koja je u stanju bez uma, nastaje mir i spokoj. Tada se izlazi iz začaranog kruga patnje.
Problemi i međuljudski odnosi koji se javljaju u svakodnevnom životu rezultat su naših postupaka i izjava koje nastaju iz naših misli. Ako se povežemo sa drugima uz osnovu bez uma i sa umerenim količinama razgovora, smanjuje se mogućnost da se pojave nepotrebni problemi, a čak i kada problemi nastanu, oni se ne smatraju problemima i ne dovode do pogoršanja situacije. Na primer, kada se sretnemo sa osobama koje nam nisu drage, ako u glavi mislimo da ih ne volimo, to se često nenamerno prenese na njih. Ako to primetimo i brzo se stavimo u stanje bez uma, naše međuljudske veze će biti manje sklone pogoršanju.
Postizanje stanja bez uma i izlazak iz ciklusa misli (ego) → želja → vezanost → patnja, uz postizanje unutrašnjeg mira, predstavlja krajnji cilj ljudskog života prema Prout Village-u. Kao što ljudski postupci imaju svoje navike, tako i misli imaju svoje navike. Ako su te navike negativne, to dovodi do nesvesne patnje. Navikavanje na stanje bez uma i prevazilaženje tih navika.
Kada nema misli (ego), nema ni „ja“, i tada ni moje telo, ni moje stvari, niti smisao mog života ne postoje. Kada nema misli, ono što ostaje u umu je samo svesnost. Svesnost je prvo, a misli (ego) nastaju kasnije. To znači da je svesnost suštinska, dok se ego pojavljuje naknadno. Ono što ljudi smatraju svojim imenom, telom, polom, nacionalnošću i drugim identifikacijama su iluzije, dok je svesnost pravi ljudski oblik. Kada nema misli i ostaje samo svesnost, dolazi mir i spokoj, ali kada misli (ego) ponovo počnu, patnja počinje.
Krajnji cilj ljudskog života, prema Prout Village-u, u prevazilaženju ega može se izraziti kao shvatanje da je ljudska priroda svesnost, što podrazumeva postizanje stanja bez uma i postojanje kao svesnost.
Ljudski život je proces sticanja raznih saznanja kroz životno iskustvo. Kroz taj proces, ljudi rastu i sazrevaju. Ovaj rast i sazrevanje su u stvari usmereni prema prevazilaženju ega. Dok je osoba nezrela, njeno ponašanje je sebično, ali kako sazreva, ego (ja) postepeno popušta i počinje da poštuje druge i daje im prednost. To znači da ljudi kroz mnoge životne iskustva postepeno povećavaju broj svojih saznanja, vraćajući se od ega ka svojoj pravoj prirodi - svesnosti. Na kraju, kada osoba prevaziđe ego i shvati svoju pravu prirodu kao svesnost, smisao života prestaje da postoji za nju. Do tog trenutka, osoba će prolaziti kroz cikluse privremenih užitaka i patnji izazvanih egom.
Kada je čovek prisutan kao svesnost i u stanju bez uma, on dobija intuiciju, što dovodi do akcije. Ponekad to može dovesti do otkrića svog životnog poziva ili odgovarajuće profesije, čime osoba počinje da ulaže strast u svoj rad. To može biti još jedan cilj koji osoba treba da postigne u životu.
○Intuicija
Čovek dobija intuiciju dok je u stanju bez uma, i zatim je izražava kroz neku vrstu tehnike. Bez obzira kako se nazivaju – intuicija, bljesak, ideja, inspiracija i drugi – svi oni imaju isti koren i počinju sa saznanjem u umu.
Kada se fokusiramo na nešto, obično počinjemo dublje da razmišljamo. Kada razmišljamo iz ličnog interesa, često pokušavamo da nateramo sebe da pronađemo odgovor, a ideja koju smo smislili obično nije bila dobra kada kasnije pogledamo. Međutim, kada razmišljamo iz čistih namera, poput pomoći drugima ili društvu, onda je bolje da razmišljamo do kraja.
Nakon toga, potrebno je da napravimo pauzu, ali ovo se podrazumeva tek kada smo već iscrpili sve mogućnosti razmišljanja. Razmišljanje do kraja podrazumeva da osećamo kao da nam mozak doslovno “uvija” od napora, do trenutka kada mozak postane previše umoran da nastavi da razmišlja, do trenutka kada ne postoji ništa više za istraživanje. Ako još uvek imamo elemente koje možemo istraživati u sebi, nećemo moći da dobijemo potrebnu intuiciju. Uvek je potrebno da dostignemo granice svojih misli i znanja, i kada to postignemo i napravimo pauzu, tada će se u našem umu pojaviti intuicija koja će nas odvesti dalje.
Metode za opuštanje su različite za svaku osobu, ali čin spavanja ima značajan učinak. Kada se u mozak unese veliki broj informacija, istražujući ih dok mozak ne može više da procesuira ili postane umoran, odlazak na spavanje može pomoći u organizaciji tih informacija. Nakon buđenja, mozak se oseća osveženo i rešenje često dolazi spontano. Ovo je jedan od običaja mozga, jer mozak ima tri faze: unos, organizacija (bez uma, stanje opuštenosti) i izlaz. Oni koji prepoznaju i koriste ovaj proces stavljaju problem na um pre pauze ili pred kraj dana. Tako, nakon pauze ili spavanja, ideje dolaze prirodno. Vreme spavanja može biti samo 30 minuta. Sam čin spavanja nije neproduktivan i neozbiljan, već je efektivan u kontekstu sticanja intuicije. Ponekad se ideje pojavljuju dok tuširamo, jer mozak prelazi u stanje bez uma. Opuštanje i spavanje, kao i stvaranje prostora za stanje bez uma, omogućavaju intuiciji da uđe u naš um.
Da bi se postigao stanje bez uma, povremeno je korisno imati vreme kada niko ne ometa, biti sam i imati trenutke praznine. Iako samoća može imati negativne konotacije kao usamljenost ili osećaj praznine, ona je zapravo pogodna za sticanje intuicije i samospoznaje, kao i za duhovni rast.
Uhvatanje intuicije je vrlo jednostavan čin. Umesto da razmišljamo, treba da prepoznamo ono što se pojavljuje u umu kada smo u stanju bez uma i da se ponašamo u skladu sa tim. Intuicija je spremna u našem umu u svakom trenutku.
Čak i u sportu, intuitivno kretanje tela često dovodi do izvanrednih poteza. Pre tog poteza, postoji "bljesak" koji nam govori šta treba da uradimo, a kada to izvedemo, rezultat je uvek pozitivan. Umesto da to svesno izvodimo, telo se jednostavno pomera. S druge strane, kada su umom upravljeni strahovi i nesigurnosti, teško je napraviti dobar potez. U stvaranju, kao i u životu, kada se ponašamo u skladu sa intuicijom, rezultat je dobar. Takav način života, zasnovan na intuiciji, odražava suštinsku prirodu živih bića, uključujući ljude, i omogućava maksimalno iskorišćavanje svojih sposobnosti. Dakle, biti u stanju bez uma znači biti u mirnom stanju, ništa ne raditi, a unutar tog stanja dolazi intuicija, što nas vodi da se prepustimo okolnostima i postupamo u skladu s njima.
Ako se zadatak koji osoba preduzima uklapa u njenu prirodu, intuicija postaje lakša, a samopouzdanje u ponašanju raste, čineći osobu odlučnom, hrabrom i privlačnom. To je, dakle, prava profesija, odgovarajući posao. Međutim, ako se osoba bavi nečim što joj nije prirodno, njene sposobnosti ostaju prosečne. Drugim rečima, ako svako pronađe ono u čemu je dobar, može postići izvanredne rezultate. Potrebno je samo istražiti šta je ono za šta smo stvoreni, i sa istim detinjim entuzijazmom da se upustimo u to, pravi poziv je lakše pronaći. Čak i za odrasle, to se često nalazi u hobijima. Pravi posao ili poziv je nešto što je samoizražavanje i uživanje u onome što radimo. Međutim, pravi poziv nosi sa sobom misiju zbog koje bismo bili spremni da žrtvujemo svoj život, i to je posao koji ne traži materijalne nagrade, dok odgovarajući posao može zahtevati određene nagrade, poput novca. To je osnovna razlika između njih.
○Sinapsa
Da bi se iskoristila intuicija, često je potrebna fizička veština. Ljudski mozak i telo sadrže mnoge nervne ćelije, a kroz njih prolazi slabi električni signal koji prenosi uputstva iz mozga do mišića. Postoji organizam koji povezuje nervne ćelije i zove se sinapsa. Kada se određeni deo sinapse često koristi, ona postaje deblja, dok se delići koji se retko koriste postepeno smanjuju, a na kraju i prekinu. Ako ojačamo sinapsu koja povezuje nerve, protok električnih signala iz mozga postaje lakši, što znači da možemo brže donositi odgovore u učenju, a u fizičkoj aktivnosti, kretanje postaje brže i glatkije.
Metoda za jačanje sinapsa je kroz ponavljanje vežbi. Ponavljanje podrazumeva ponovnu praksu onoga što smo već naučili. Ponavljanje aktivnosti koja nas ne zanima može biti naporno, ali kada se radi o stvarima koje volimo ili nas interesuju, vežbanje postaje mnogo lakše i zabavnije.
I kroz srednji i dugoročni period ponavljanja, kada se stvori putanja od mozga → nerava i sinapsi → mišića, tehnike koje smo naučili neće biti zaboravljene ni nakon jedne nedelje ili meseca vežbanja. Ovo nazivamo dugoročnim pamćenjem. Ako je broj sinapsi veliki, električni signali iz mozga mogu se brzo i precizno preneti na mišiće. Napredni vežbači koji pokazuju složene i sofisticirane tehnike, zahvaljujući višegodišnjem ponavljanju, dolaze do dugoročnog pamćenja, a sinapse postaju deblje i brojnije. Nema drugog puta za napredak osim ponavljanja, a ono što se može praktikovati na duže staze su stvari koje volimo ili nas interesuju – ne postoji prečica.
Kada shvatimo ovakve stvari, postaje očigledno koliko je mnogo beskorisnog u svakodnevnom životu. Na primer, školske takse za jezike mogu biti od 200.000 do 1.000.000 jena godišnje, ali ako platite 1.000.000 jena, mislite da ćete dobiti bolje obrazovanje i brže napredovati. To je tačno u nekim aspektima, ali da biste naučili strani jezik, nema drugog načina osim da sami govorite. Čak i ako platite 1.000.000 jena i imate dobrog učitelja koji vam pruža sigurnost, nećete postati pet puta brži u govoru od onih koji su platili 200.000 jena. Sve što treba da uradite je da vežbate razgovor, postepeno jačajući sinapse, ponavljajući dok reči ne izlaze prirodno bez potrebe za razmišljanjem o njihovom prevođenju u glavi. Dakle, sve zavisi od lične motivacije i ponavljanja. Ključno je da ne vežbate povremeno, već da se svakodnevno, dok imate znatiželju, posvetite tome i dostignete dugoročno pamćenje. Količina rasta je proporcionalna broju ponavljanja. Nakon toga, razlike u brzini napredovanja zavise od urođenih talenata, karaktera, fizičkih sposobnosti i okruženja.
○Vreme za rast sinapsi
Na primer, u plesnim pokretima, kratkim ritmovima udaraljki ili šutiranjima u sportu, postoje minimalni tehnički pokreti. Ako početnik počne da vežba jedan od tih pokreta, sa 30 minuta vežbanja dnevno, telo će početi da pamti pokret nakon otprilike nedelju dana, ali još uvek na nezgrapnom nivou. Do kraja prvog meseca kvalitet tih pokreta će se poboljšati, a do trećeg meseca, telo će prirodno i glatko obavljati pokret, iako kvalitet još nije savršen, ali više neće izgledati kao kod početnika. Ako tokom tih tri meseca vežbate dva ili tri dodatna osnovna pokreta, bićete sposobni da izvodite složene pokrete. Međutim, ovo je samo trenutak kada telo može da izvede pokret, i to je samo početak u kojem sinapse počinju da rastu. Ovo je okvirno vreme za rast sinapsi u kratkom periodu.
Nakon toga, kada vežbanje traje u vremenu koje omogućava visok nivo koncentracije, koristeći video materijale ili upoređujući sa pokretima naprednijih vežbača, možemo ispraviti greške, ponavljati ih i izazivati se novim stvarima. Ako ovo samoproučavanje nastavimo tokom nekoliko godina, nivo će se povećati. Zbog toga, može se održavati visok nivo svesti samo u onim stvarima koje stvarno volimo. Nakon tri godine, biće moguće pokazati jasne rezultate kao rezultat stvarnog napretka. Sinapse nemaju veze sa godinama – možete napredovati u bilo kojem uzrastu. Međutim, kao i kod fizičkih vežbi, ako osoba vežba od mladosti do starosti, kada u starijem uzrastu uči nove pokrete, telo će se brzo prilagoditi jer su sinapse već formirane. Suprotno tome, ako osoba u starijem uzrastu počne da vežba, biće potrebno više vremena i proces učenja će biti sporiji, jer sinapsi ima manje. Ovo važi i za mentalne aktivnosti.
○Počnite sa malim i jednostavnim
Svako kreće od početnika do naprednog vežbača, ali ono na čemu treba da se fokusira početnik je da počne sa minimalnim pokretima, a kako se bude navikao, prelazi na složenije. Na primer, ako govorimo o pokretima, treba da počnemo sa osnovnim tehnikama. Ne traži se brzina odmah, već se krene polako i sigurno, a zatim prelazi na brže i sigurnije. U proizvodnji, treba početi sa stvarima koje se mogu brzo završiti. Ako se počne sa manjim zadacima, kroz niz malih uspeha stalno ćete osećati postignuće, što čini proces zabavnim i održivim.
○Naučiti gledanjem umesto učenjem napamet
Neki ljudi imaju dobru memoriju i mogu odmah da zapamte ono što su jednom videli, dok drugi, bez obzira na to koliko puta gledaju, ne mogu da zapamte. Na primer, kada učimo engleski jezik, za ljude sa lošijom memorijom, učenje reči može biti veoma teško. Pogledati rečnik od početka do kraja i zapamtiti ga je mučno, ali čak i kada se reči zapamte, one koje se ne koriste u praksi brzo se zaborave. S druge strane, bez obzira koliko lošu memoriju imaju Japanci, gotovo svi mogu tečno da govore japanski. To je zato što su od malih nogu stalno u kontaktu sa japanskim jezikom, nesvesno su ga mnogo puta čuli i videli, i navikli su se na njega. To znači da, umesto da se trudimo da zapamtimo, ako nastavimo da koristimo jezik, naviknućemo se na reči i fraze, i one će prirodno ostati u našem pamćenju. Dakle, ako treba nešto da naučimo, treba da stvorimo okolnosti u kojima ćemo često biti izloženi novim rečima i znanju kroz praksu. U slučaju engleskog konverzacijskog kursa, ako imamo različite teme i puno razgovaramo, prirodno ćemo čuti nove reči, koje ćemo morati da koristimo. Na taj način, umesto da se trudimo da zapamtimo, bolje je da svesno učinimo da se često izlažemo novim znanjima, što će nas naviknuti, čak i ako imamo lošu memoriju, i na kraju će biti upamćeno.
○Trenuci kada gubimo poverenje u sebe
Kada god se bavimo nečim, tokom ponavljanja dolazi trenutak kada više ne osećamo napredak. Ljudski napredak se sastoji od ponavljanja ciklusa „malo se povećava → malo opada → naglo se povećava“. Osnovne tehnike u muzici ili sportu su jednostavni pokreti, ali kada ih ponavljamo 30 minuta ili sat vremena, greške počinju da se povećavaju. Kada telo postane umorno, naši osećaji postaju otupljeni, i to neki ljudi opisuju kao da nisu u dobrom stanju ili da su postali lošiji, što može dovesti do privremenog gubitka poverenja. U tom slučaju, treba da napravimo pauzu. Tokom pauze, telo i um se reorganizuju, i kada ponovo započnemo vežbu, pokreti će biti lakši nego pre pauze. Međutim, ovo se odnosi na napore unutar jednog dana, pa telo postaje umorno, a preciznost pokreta opada. Ako ovo ponavljamo nekoliko dana, povremeno ćemo doživeti trenutke kada se osećamo loše, ali kada taj period prođe, osetićemo veliki napredak.
U suštini, ovo je ciklus koji vodi do dugoročnog pamćenja. Ponovljeni pokreti koje telo nauči postaju dugoročna sećanja, pa svako od nas ima različite nivoe kvaliteta dugoročnih sećanja, od nižeg do višeg kvaliteta.
0 コメント